Slučaj srpskog karatea: Od svetske sile do regionalnog podsmeha, tužna slika nekada trofejnog sporta

Pa, kao što sam u prethodnom pitanju rekao, dešava se osip sportskih klubova. Vi svake godine imate desetak i više sportskih klubova koji ili prelaze u druge saveze ili se gase. Druga stvar, dosta dece kada dođe u 16. ili 17. godinu prestaje da trenira zbog loših sudijskih odluka, zbog neselektiranja, zbog kaznenih mera koje savez vrši nad njima i zbog skupog budžeta koji neki roditelji — ukoliko imaju jedno, dvoje ili troje dece — nisu spremni da podnesu. Što se tiče Sportskog centra na Košutnjaku, tu bih samo dodao: pored tog fenomenalnog sportskog centra imamo još dva centra, u Čačku i Novom Sadu, koje takođe koriste privilegovani klubovi ili pojedinci. Za mene kao bivšeg sportistu to je nešto što ne mogu da prihvatim kao normalno. Nama je država dala fenomenalnu infrastrukturu. U prethodnih 15–20 godina mi smo morali da idemo po drugim državama da tražimo trenažne centre, a mi danas sve to imamo u Beogradu i našoj državi, međutim ne možemo da koristimo. Ako vam dam podatak da taj sportski centar postoji već 2–3 godine, a ja sam jedanput ušao tamo kao osvajač svetskih i evropskih medalja, dok moja koleginica Jovana Preković kao olimpijska šampionka nikada nije ušla — mislim da naša deca zaslužuju drugačije. Ne samo Jovana Preković i ja, nego tu ima i sjajnih sportskih radnika, boljih trenera od nas koji mogu da prenesu iskustvo, kao i internacionalnih trenera. Po meni, taj sportski centar ne treba da služi privilegovanima, nego treba da radi 24 sata, da se edukujemo i da ga koristimo u prave svrhe, jer nam je država dala šansu da u njemu napravimo nove šampione, a ne da bude ugašeno svetlo na karate tatamiju. Slobodan Bitević